Prednja_korica.jpg

Recenzije: "Danas sam bila u našoj kući"



Vasa Pavković


          Tatjana Janković pripada malom krugu srpskih pisaca koji vole kraću prozu i osećaju potrebu da je pišu. Njena priča je povremeno mini priča, povremeno novinska priča, povremeno se pruža i do granica pripovetke – ali je uvek vođena sigurnom rukom savremenog realističkog pripovedača.Tatjanu Janković interesuje savremeno doba i odnosi ljudi u njemu. Pre svega, intimne relacije roditelja i dece, odnosi bračnih i ljubavnih partnera, odnosi kolega, relacije naraštaja.Tatjana Janković zna da izabere odgovarajućeg naratora, ume da uspostavi intimnu atmosferu, talentovano vodi dramaturgiju svojih priča, piše prirodne i ubedljive dijaloge.
          Ova autorka oseća na kom mestu da otpočne svoje pripovedanje, ali i gde da ga završi – bez digresija u rečima, u rečenicama, a kamoli u pasusima. Strana joj je formalna ekstravagancija, a veruje da hronološki razvoj naracije pruža najveće mogućnosti za stvaranje pripovedne napetosti, bez koje nema ni priče ni čitanja.Mada je Tatjana Janković učenik savremenih minimalista, njena priča ne deluje isceđeno i trpko. Dok je čitamo i pratimo junake, mi smo uvučeni u njihove sudbine i nestrpljivo očekujemo razrešenje zapleta. Malo je danas srpskih pripovedača čije priče čekamo i čitamo s nestrpljenjem koje biva nagrađeno.

Tatjana Janković je upravo takav, prirodno talentovani pripovedač života i njegove podsticajne, najčešće neuhvatljive nejasnosti. 



Marina Šur Puhlovski


         Priče Tatjane Janković, ma koliko realne i životne, uvijek u jednom trenutku izmiču realnosti i otvaraju pukotine prema nekom drugom svijetu – u kojem bi sve moglo biti drugačije. Začudo, ta otvorenost priča ni malo ne šteti njihovoj sadržajnoj dovršenosti. Upravo i jeste veliko majstorstvo dovršiti napisano, a ostaviti ga otvorenim, kakav je i sam život, koji uvijek ostaje otvoren, čak i kad se završi.

         Mnoge priče Tatjane Janković pune su diskretnog humora, što je posebno važno. Prevažno. Humor također odmiče priče od stvarnosti, jer je izvrće, pogotovo tamo gdje on nije izravan, gdje je ukorijenjen u život, kao u priči Baba je rekla. Tu je život sam po sebi humoran, i to u tragičnoj situaciji – što mu oduzima težinu koju mu pridajemo, a koju on zapravo nema. Život, kao stalni tijek, postaje tragičan tek onda kada postavimo branu kojom taj tijek umjetno zaustavljamo. Tragičan, jer pokušavamo da ga zaustavimo, a on teče dalje. 



Mirko Demić 

         Ko je pažljivo čitao prethodnu Tanjinu knjigu „Priča Babinog sina“ videće poetički i svaki drugi kontinuitet; štaviše, neke priče iz knjige „Danas sam bila u našoj kući“, odjek su i dopuna prethodne, dok većina drugih osvaja nove poetičke i tematske prostore.

        Kažu da je još Heraklit tvrdio da je karakter – sudbina. Nadam se da mi se neće zameriti ako tu misao preoblikujem i ustvrdim da je u Tanjinom slučaju karakter – poetika. Tanju znamo kao povučenu, ćutljivu, pomalo zatvorenu, odmerenu i delikatnu osobu. Čini mi se, ne tražeći da se bilo ko sa mnom složi, da neke od tih karakteristika imaju i njene priče koje izlaze „ispod zastora kose“, kako stoji na jednom mestu ove knjige.
       
        I u ovoj, kao i u prethodnoj knjizi, vidljiva je večna detinja glad za razumevanjem i nežnošću. Razlistava se lepeza dečjih muško-ženskih nerazumevanja, koja su nukleus onih budućih, „odraslih“. Složićete se da svi imamo svoje „rane jade“ prilikom odrastanja i da nas one sustopice prate; a one koji pišu – pogotovo.Tanjin stil krase preciznost, konciznost, tematska nepretencioznost i apotekarska mera. Ona ne insistira na zvučnosti svoje rečenice, niti ih opterećuje poetičkim nanosima, lirskim đinđuvama niti jezičkim bravurama.

        Ono što je novo i dragoceno jeste suptilna ironija koja premrežava njene priče. Kao i humorni i crnohumorni pasaži i situacije kojima ona „zaslađuje“ svoje retko osećanje za meru.



Powered by WebExpress