Priča Babinog sina - Tatjana Janković

Izdavač: "Filip Višnjić", Beograd, 2008.

Link za poručivanje >>>



☆ Milovan Danojlić, književnik  - PREPORUKA ZA ČITANJE

          "Priča Babinog sina" je pripovedna celina sačinjena od tridesetak situacija, anegdota, monologa, dijaloga, snimaka i zapažanja jedne pronicljive, senzibilne devojčice koja privremeno boravi na selu, gde se uglavnom druži sa svojom kočopernom bakom, primajući od nje prve pouke o životu i međuljudskim odnosima. Lik seoske žene osvetljen je sa raznih strana, u različitim okolnostima, i tako živo predstavljen da će kod mnogih čitalaca probuditi veoma lične, i vrlo slične porodične uspomene. Seljačka svakodnevica je data blagim potezima, u naznakama, uz put, sa ljubavlju, a opet, bez sentimentalnosti; pripovedača odlikuje fina prijemčivost za sve što se u seoskoj kući dešava, govori i prećutkuje, kao i izoštren sluh za osobenosti lokalnog govora i slabo korišćene leksike. U pozadini ovog izvornog svedočenja naziru se i tamnije strane seoskog bitisanja.

          Dokumentarna povest Tatjane Janković, ljupka i sveža, uhvaćena u pravom času i na pravom mestu, budi u čitaocu nostalgiju za jednim svetom koji već pedesetak godina, takoreći pred našim očima, iščezava, a na čije umiranje moderni pisci ne obraćaju pažnju.



☆ Vasa Pavković, književnik   - IZMEĐU PROŠLOSTI I SADAŠNJOSTI

           OVO JE KNJIGA KOJE ME JE ODVELA: u svet detinjstva Babinog sina, odnosno Male devojčice, glavne junakinje. Centralni lik ove toplo i talentovano napisane knjige je Baba koja vedri i oblači u seoskom domaćinstvu. Povremeno prozaistkinja nudi autentične Babine monologe, ali češće, sa fino nađenom distancom, oslikava odnose u kući, nesporazume s komšijama, upoznavanje prirode, običaja itd. Ukupnom doživljaju doprinose i fotografije glavnih likova, kao i provincijalni govor u dijalozima i kratkim rečenicama koji šaraju tok centralne povesti. 

           DUBOKO U KNJIZI POKAZAO SE NJEN DOSEG. Prisna slika odnosa u jednom uskom porodičnom seoskom krugu, ispunjena dokumentarnim prizorima svakodnevice koju oblikuju ljudski odnosi, ali i kalendar prirodnih fenomena. Tatjana Janković je s mnogo uspeha upotrebila proverenog infantilnog naratora, koga su, u srpskoj beletristici, proslavili Bora Ćosić i Vesna Janković, a nedavno u oštrijem, angažovanom ključu Vladimir Kecmanović.

PRVA REČENICA GLASI: "Kad baba govori, stane nasred kujne."

POSLEDNJA REČENICA GLASI: "Baba, nasred kujne, smaknute marame, govori, govori, govori..."

KADA BI OVA KNJIGA BILA MESTO: bilo bi to srbijansko selo od pre tridesetak godina, u kojem se živi kao danas: između prošlosti (običaja, vere, gašenja života) i sadašnjosti (televizije, interesa, upornog opstajanja). S jezikom u kojem se "razvučen najlon nasred avlije" spaja s "mirisom mlečnjača na vrućoj plotni šporeta", a tu su i radio na otvorenom prozoru, raščupane metle, jaram o klinu u komki, šećer u kocke, ratluk, bockanje strnjika, preslica, vreteno, motovilo, trlica, kolenika, kanura, kube, težina...

DOK OVU KNJIGU DRŽIM U RUKAMA: osećam duh srbijanskog sela od pre tridesetak godina i pitam se da li se nešto izmenilo od vremena kada je Babin sin nestrpljivo čekao da roditelji za vikend dođu "fićom" i donesu svesku na kocke, bojice i olovke, uz kremić i "smoki".

PREPORUKA ZA ČITANJE: Potražite "Priču Babinog sina"! Pročitaćete je u dahu osećajući, baš kao i recenzent Milovan Danojlić, kako u Tatjani Janković savremena srpska proza dobija sasvim novo, talentovano ime.

(Objavljeno u "Blicu" od 16. avgusta 2009.)



☆ Maja Lukić  - MANJE JE VIŠE

         Zašto na knjige koje mi se baš dopadnu nabasam slučajno ili po preporuci, zašto imaju mali tiraž, i zašto se o njima piše malo ili nimalo? Može biti da mi je ukus naopak ili da sam glupa, ali ipak - posle završene svetske književnosti i ko zna koliko vagona pročitanih knjiga, trebalo bi da imam izgrađen, školovan i istančan ukus. Nikako da se primim na ovu "modernu" literaturu u kojoj sve puca od (nepotrebnih) stranih izraza, netranskribovanih reči i džet-seta (tako ga zovu, mada mi ni tu nije jasno da li pojam odgovara stvarnom stanju stvari).

Knjiga "Priča Babinog sina" Tatjane Janković od svega toga odudara. I te kako odudara! Ali nije joj jedina vrednost u tome. Kristina je imala odličan prikaz "Priče", i sećam se da sam tad poželela da je pročitam, ali sam posle nekog vremena zaboravila na nju. I dođe "Priča" do mene (preko Kristine, svakako), što me je navelo da razmišljam o paranormalnim pojavama - kako knjiga sama nađe čitaoca, a ne obrnuto. Što sam starija, sve više verujem u to.

         Knjiga je više knjižica nego knjiga, ali unutar korica je divota koja se teško može zamisliti. Autorka koristi minimalistička sredstva a postiže maksimalan efekat, pre svega odličnu atmosferu - imala sam utisak da sam usred šumadijskog sela, čak mi se i miris pokošenih livada i testa koje raste i razvija se na pobrašnjenoj dasci uvukao u nozdrve i nije izlazio neko vreme posle čitanja. Kao da sam na selu provela najmanje nedelju dana!

         Centralni lik je naravno baba devojčice koja radi sve seoske poslove: hrani stoku, sprema kuću, mesi hleb, pravi pitu od tikvica, prede vunu, s komšinicom Ljubicom raspreda abrove, "meće oči na put"... i priča, priča, priča... da "u kujni sve oživi". Tu je i deda koji i dalje čuva uspomenu iz zarobljeništva, fotografiju svoje Švabice ("Kaži detetu ko je to, kad te lepo pita"), odlazi na operaciju pa se porodica slika s njim u bolnici "za svaki slučaj", ne propušta da očita Očenaš za Vaskrs koliko god da mu je loše; tu je i čiča, poštar kojeg baba gleda da oženi... Sve se vrti oko kuće, a kuća se vrti oko babe - vrata koji pokreće glavu.

         Životnost, okretnost i žilavost likova, njihov rečnik, odnos prema životu, branje šljiva... to je u stvari - Srbija. U poslednjih nekoliko decenija nisam pročitala ništa što bolje od ove knjige oslikava samu suštinu rodne nam zemlje i naročito njenih ljudi. I kao što baba štedi, tako i autorka štedi reči rukovodeći se maksimom: Manje je više. Čak i samo popisani Babin jelovnik, Babine boje i Babin rečnik odišu životnošću jer je uspela da ih stavi na pravo mesto. Rečnik je na kraju, kao da pokriva celu "Priču", tek da nas podseti na sve reči koje su korišćene, da se ne zaboravi njihova određenost mentalitetom i podnebljem. Knjiga je ilustrovana i fotografijama s ispisima poput fine čipke, koji oslikavaju suštinu: "po selu sa šajkačom, u varoš sa šeširom", "na svadbi, oko kazana sa vrućom rakijom"... Korišćeni su i humor i blaga ironija, poput Puta vune, što je srpski pandan svetskom Putu svile. Pojedini naslovi zapahnu kao prijatan vetrić usred sparnog dana. Nezaobilazne su i "kuće s kojima ne govorimo", srpska alternativa televizijskim sapunicama i nadaleko čuveni inat koji bi trebalo da patentiramo. Zašto? "Zinat!" - rekla bi baba od čijeg govora "u kujni sve oživi".




Kristina Đuković  -  TIHI ČIN ČUVANJA DRAGOCENOSTI

          Za „Priču Babinog sina” saznala sam slučajno, tražeći nešto o Milovanu Danojliću, pa sam naišla na njegovu preporuku. On je rekao: „Seljačka svakodnevica je data blagim potezima, u naznakama, uz put, s ljubavlju, a opet, bez sentimentalnosti”. Što bi rekao moj drug koji mi je knjigu, preko „lozničke veze” naposletku nabavio, „to je taj, danojlićevski, šumadijski rukopis”. I meni je srce odmah poskočilo! Nek se pile kokoške, nek rađaju kukuruzi, nek se do kraja vremena priča o bubama što napadaju krompir i o tome kako se u rano jutro kreće napolje da se zakivaju tarabe! Može biti da sam previše sentimentalna kada je reč o ovom svetu i baš zato cenim podvig Tatjane Janković koja je svoju „Priču Babinog sina” oslobodila svakog suviška domišljatosti, svakog ukrasa i tereta naknadno dopisane misli. Sve u njenoj knjizi, svaka reč, niče pravo iz zemlje. Ovako bezazlen, duhovit i lep rukopis nisam dugo čitala!

           „Priča Babinog sina” je zbirka fragmenata koji bi mogli zaličiti na one školske sastave „Šta sam radio za letnji/zimski raspust”, samo što su lišena onih suvišnih ukrasa za učiteljicu. Ovi su praktično sećanja spisateljice na dane provedene na selu, pod okriljem pričljive bake, u vreme pre polaska u prvi razred osnovne škole. I svaki od njih ima neku svoju temu – kupljenje šljiva, šišanje ovaca, veženje, izleganje kvočke i gajenje pilića, komšijske svađe, bolesti ukućana... ali ove su teme samo povodi da se što duže i što neposrednije ostane uz to toplo i poznato koleno da do kraja knjige (oko stotinak strana) i čitalac prihvata knjigu kao furunicu koja ga greje i bodri. U svakom od fragmenata porinuta je po neka anegdota, a sve sa ciljem da se bakinom liku omogući da svojim jezikom, svojom mudrošću plane. I svaka je priča žiška koju čitalac zaklanja rukama da se ne ugasi, štiti je, jer nema u njoj ni puno dramske napetosti, ni nekog formalnog brušenja (ako izuzmemo genijalni fragment „Put vune” kao duhovitu parafrazu na „Put svile” koja svojom savršenošću može da pokori svu kolonijalnu silu ovog sveta). I cela knjiga Tatjane Janković, svojom pažnjom za detalje pokorava megalomansko drekenjanje velikog sveta koji opstaje tako što sebi nadeva velika imena i velike definicije, jer govori jezikom koji je sav sazdan od života, njime imenovan, sirektno, bez pritki i podbadača.

          Ovekovečavanjem trenutaka iz seoskog života, spisateljica na neki način izvlači pramenove iz zamršenog busena najživljeg mogućeg života koji svojom energijom pokorava sve okolne izmišljotine.
Neposrednost Tatjane Janković stvara osećaj kod čitaoca da učestvuje u tihom činu čuvanja dragocenosti – sećanja na trenutke, na bisere koje su junaci ove knjige neštedimice prosipali na putu od kuće do livade, kokošinjca ili druma. Bogatstvo reči, slika, i prostodušna misao koja se grana celom knjigom doprinosi da se, dok je čitate, sve vreme osmehujete.

          Mene je „Priča Babinog sina” podsetila na život koji se otima svim mogućim definicijama i pravilima, jer se rukovodi najživotnijem, najiskrenijem u svom biću, bez potrebe da ga definiše i sebi ili bilo kome opravda. Gde, u jednoj slici, mogu da žive i prase amenovano za božićno klanje i prvi vez bačen u vatru protiv uroka, ali i velika ljubav, upisana između redova, za ljude koji žive svoj život neštedimice, kao kad se kruni kukuruz, jer se zna da će roditi novi. I s pravom, spisateljica, na samom kraju knjige, osetivši da taj svet kojim se bavi živi mimo svake forme i svakog dramskog oblikovanja, pribegava rečničkoj formi, nabrajanju slika, kao beleženju praznika u kalendaru. Ni slova viška!




Aleksandra Milčić   - JEDNOSTAVNOST U BOJAMA DETINJSTVA

         Imajući u vidu da je detinjstvo, kako psihoanaliza tvrdi, noseći gnoseološki sloj bića, ne čudi što je Tatjana Janković svoje prvo delo pod naslovom "Priča Babinog sina" gradila na tom principu, preinačavajući fenomen sećanja u znakove i simbole bliske i poznate svima nama. Ova knjiga je po svojoj kompoziciji zbirka kratkih priča, ali ujedno i podsećanje na vreme koje autorku i danas ispunjava toplinom u jednom kraju koji je za priču i stvoren. 

U ovoj knjizi dominantan postupak predstavlja suptilno prepoznavanje svakodnevnih sitnih pokreta jednog, možemo reći, seoskog organizma, u koji devojčica, kroz čiju perspektivu upoznajemo ceo ovaj svet, pokušava da se uklopi. Već pri prvom čitanju jasno je da čitaoca privlače, pre svega, dve stvari: priča i način pričanja. Autorka neprekidno kombinuje glas pripovedača s glasovima ruralne sredine koja je okružuje i orkestracijom tih pripovedačkih tonova postiže zanimljive efekte. Ona uvek ima priču, koja možda i ne bi bila tako pristupačna da nije ispričana specifičnim jezikom, punim energije i lepote, koji je istovremeno lirski mekan i detinjasto drzak, ali i gotovo u potpunosti lišen stilskog doterivanja. Jezik ovih verbalnih slika – od starovremenskih i dijalekatskih oblika do same sintakse rečenice– udružen je s pričom i zbog toga čitalac ne može ostati ravnodušan. Taj jezik se pri čitanju doživljava kao jednostavan i upravo zbog te svoje običnosti on izgleda vrlo neobičan.

          Kroz gotovo kolažne elemente ove zbirke čitaoci mogu detaljno upoznati odlike seoskog života. Naime, otkriće privatnosti ove sredine počinje i završava se u jednostavnosti i običnosti dostupnih stvari koje okružuju „babinog sina“ i koje čine konkretne činjenice života. Na taj način, svakodnevica postaje neuporediva datost koja se samim delanjem osvaja i ispunjava smislom. Ono što se svaki dan iznova događa, kao specifični svakodnevni obredi, postaje suštinski izraz čovekovog privatnog života. Ponavljajući se, ti detalji seoske sredine postaju jedine vidljive istine, kao slike koje takvom životu pridaju neko značenje. Sami akteri priča su uglavnom sociološki obeleženi, bez precizno razrađenog psihološkog profila, jer bi svaka dublja analiza zauzela prilično veliki prostor u knjizi zbog složenosti samih likova. Međutim, mi dobijamo jasnu predstavu o ličnostima koje su obeležile naratorovo detinjstvo isključivo kroz njihovo oglašavanje i kroz prizmu koja prelama različite izraze devojčicinog neposrednog iskustva. Tako se u knjizi susrećemo sa detaljnim opisima babinog izgleda dok govori (glava nagnuta u stranu, ruke povijene u laktovima, šake otvorene...), ali i sa blago naznačenim nekadašnjim događajem zbog koga se ne govori sa komšijama. Međutim, osvetljujući likove iz različitih perspektiva autorka uspeva da ih oživi i sugestivno približi čitaocu i na taj način, možda, kod pojedinaca i stvori asocijaciju na neke drage likove njihovog detinjstva.

         Treba naglasiti da je Tatjana Janković u svojoj knjizi uspela da se oslobodi pritiska koji nameću formalne odlike ovog žanra. Priče u ovoj zbirci se razlikuju po dužini, a neke od njih (Babin jelovnik, Babine boje) imaju čak oblik spiska gde se jednostavno nabrajaju pojmovi koji su u logičkoj vezi sa samim naslovom. Uprkos ljubavi, koju autorka oseća prema svojim junacima, ona zadržava i neophodnu dozu objektivnosti, pa na sebe ne uzima ulogu tužioca ni branioca, već ostaje svedok ne samo spoljašnjih događaja, već i unutrašnjih doživljaja svakog lika ponaosob. I to je ono što ovu knjigu čini zanimljivom i prijemčivom za čitanje.

(Objavljeno u kragujevačkom nedeljniku "Svetlost" 7. avgusta 2008.)



Emil Živadinović   - NA SELU, OČIMA DETETA

         Svako ko je bio dete osamdesetih godina prošlog veka, a bio rodom iz Šumadije, zasigurno je imao na selu dedu, babu i rodbinu. Ne znam za ostale delove Srbije, ali Šumadija je, generalno, seljačka zemlja i svaki živi Šumadinac – ako nije sa sela, onda su mu barem otac i mati sa sela, a ako nisu ni oni, deda i baba jesu zasigurno. Knjiga Tatjane Janković opisuje atmosferu u kući tokom tog „tranzicionog“ perioda izumiranja sela i narastanja gradova. Oni koji su stasali, otišli su da žive i rade u najbližem gradu, a na selu su ostali stari roditelji (dede i babe) i tek poneko neprilagođen. Po pravilu, dede i babe čuvaju unučad praktično postaju zamena za vrtiće, te prva generacija gradske dece provodi dobar deo detinjstva na selu, kao i njihovi roditelji.

 Na duhovit i živopisan način Tatjana Janković prikazuje život na selu viđen očima pronicljivog predškolskog deteta. Iako sam lično zagovnik toga da samo „veliki, epski, nesvakidašnji“ događaji treba da budu predmet književnog dela, Tatjana dokazuje da i običan život u nekom zabitom delu sveta skrivenom i od Boga može biti povod za jedno dobro književno delo. Istina je i da je najteže pisati o nečem običnom. Iako u svima nama rođenim na tom području i u to vreme knjiga Tatjane Janković budi uspomene na detinjstvo (svako od nas se može setiti možda i identičnih situacija), a to je po pravilu nešto čega se rado i sa nostalgijom sećamo tokom čitavog života, knjiga poput svedočanstva ukazuje na jezivu stvarnost i jezivi mentalitet srpskog seljaka.

          Ljudi koji žive u nekoj vrsti dobrovoljnog getoa, gde se vekovima ništa ne menja, gde tehnološki napredak kasni decenijama pa i vekovima zato što seljaci nipodaštavaju sve i podsmevaju se napretku (nepotrebni su traktori, kad ima volova, analogno, ne treba ni telefon, ni bilo šta drugo). Najgore od svega što su ti ljudi imali prilike da se uvere da postoji i nešto drugo na ovom svetu, ali oni i dalje tvrdoglavo čuvaju svoj inat, iz prostog razloga što nisu sposobni da žive drugačije. Ne treba nijednog trena zaboraviti da na ovom svetu i u ovom životu postoje i Venecija, Pariz, London, Moskva, stara Grčka, filozofija, umetnost, tehnologija, da za neke stvari u životu novac nije neophodan...

Knjiga Tatjane Janković bez sumnje ukazuje na dar naratora, bez obzira na tematiku koja nije epska niti na drugi način velika, možda je i najbolji do sada priručnik za neke buduće studente etnologije. Jer, bez obzira na to što se npr. i Dobrica Ćosić bavi ljudima iz istog miljea, Tatjana ostavlja više podataka budućim generacijama o tome kakav je, u biti, bio srpski seljak i kakva je narav srpske žene.



Link za poručivanje >>>

Powered by WebExpress